aerodrom je mesto suza. radosnica, krokodilskih, slanih, teskih i preteskih.pre jedno dve nedelje dok sam stajala u redu za pasosku kontrolu ispred mene je stajao muskarac sa rancem na ledjima, ne vise od 32godine sa suzama u ocima. meni neprijatno ne znam gde da gledam, prilazi mu supruga grli ga i rida. neko je zove okrenem se i ja a tu pored, izvan onih gajtana koji nas usmeravaju ka sluzbenim licima, stoji  devojcica od 6 -7 godina, njena baka i pored njih svestenik. Baka place, devojcica zbunjeno doziva mamu i pita je sto place i mase tati. Njena mama se odvaja od supruga grli dete i nastavljaju svi da placu ne trepcuci, gledajuci za muskarcem koji nevoljno odlazi.  i meni se srce steglo krenuse i meni suze na lice!!! scena je tuzna i meni je krivo, hocu i ja da ne ode. Sta moze da bude ovako tuzno? Gde on ide? Zasto ostavlja porodicu? Kada se vraca? Spustim glavu jer shvatam da moje ponasanje nije primereno i smeskam se devojcici. Poslednji pogled bacam na njih pre nego sto prolazim kroz skener i ugledam za trenutak  da svestenik iz rukava vadi platnenu maramicu i brise sebi polagano suze. Nekako imam utisak da se ovaj muskarac nece uskoro vratiti...I uzdisem. Uskoro mi je polazio avion, srecaje bila  da me niko nije pratio jer ne bi shvatio moje suze...